Mrzim…

… kada ljudi ulete da mi završe rečenicu a ne da ne potrefe ono što sam hteo da kažem, nego promaše i temu o kojoj pričam.

… ljude koji ne poštuju moje obaveze, slobodno mi vreme i, pre svega, postojanje drugih ljudi u mom životu.

… wannabe kreativce.

… kada ne dobijem čašu vode uz kafu, iako sam je tražio

… ljude sa glupim, klinačkim kompleksima (tipa “neću da ti kažem svoje ime jer ga mrzim”)

… mobilni telefon, odnosno činjenicu da ću sigurno propustiti nešto važno isključim li ga.

… ljude koji odbijaju ideju da možda nisu u pravu i koji se stavljaju iznad svega (nažalost, imam ih mnogo u životu)… ljude sa precenjenom slikom o sebi

… invazivne, intruzivne i glasne osobe (like, being loud for the sake of being loud)

… da zavidim. ali ipak to radim. i, u određenim fazama, zazirem od ljudi koje smatram samoostvarenijima no što sam ja.

… kada me chetrnaestog februara ljudi presretju pitanjem zashto ne nosim nishta crveno.

The truth won’t save you now

M: Kako zamisljaš osobu koja je pomalo neurotična, nije mnogo savesna i ne voli baš mnogo da izleće u avanture?
Ego: To je zvučalo kao ja… skoro
M: Zapravo, jesi ti…

Šta reći, za početak? Ne volim početke. Ipak, red je da objasnim neke stvari.
U stvari, neću. Neka se kažu same, a uradiće to – pre ili kasnije.
Možda i neće, imajući u vidu da ne znam koliko ću se ovde zadržati.
Videćemo.